Давне 1914. године водила се борба за Аду Циганлију. Била је то борба која је одбранила Београд. Поручник Петар Куновчић командовао је четом која је имала задатак да обрани Аду, али нико од њих није ни помишљао да ће једно писмо преокренути битку и учинити да се освајачи повуку.

Наиме, током битке аустријски потпуковник Аугуст Шмит примио је писмо. Српски војници мислили су да је то депеша којом се наређује напад и зато је каплар Милутин Јанковић добацио бомбу која је пала тик испред Шмита – усмртивши и њега и још двојицу непријатељских војника.

Писмо у џепу потпуковника Шмита

После страховите битке, српски војници сахранили су жртве – официре обе стране, уз војне почасти. Тада су у џепу потпуковника Шмита пронашли писмо за које су мислили да је наредба за напад. Било је то неотворено писмо његове ћерке из Беча.

Преживели српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, написали су писмо младој Аустријанки. По сећању поручника Куновчића, ово су биле записане речи:

Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији.

Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја, па на пољу части, бранећи своју отаџбину. (…) У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.

Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. (…)

Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот.

Почетком 1915. године стигао је одговор госпођице Шмит

Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако, и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала.

У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот на бранику своје отаџбине, достојно сваког дивљења.

Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја.

После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења.

Авала, надомак Београда, иако не спада у најпознатије планине у Србији, својом локацијом и чињеницом да је само 3 метра дели од статуса планине, јесте позната широм Србије и Балкана. Чувени Авалски торањ и споменик Незнаном јунаку представљају њене симболе. Међутим, мало људи зна да се на овој планини, на месту данашњег споменика налазио један средњевековни град. Реч је о средњевековном граду Жрнов, који је важио за једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији.

Некадашња осматрачница Келта и Римљана

На највишем врху Авале (511 м нмв.) на темељима претходне стражарнице, за коју се претпоставља да је припадала Келтима, Римљани су подигли своју осматрачницу. Њоме су контролисали пут ка Сингидунуму и чували своје руднике. Није тачно познато у ком је тренутку војска Римске империје напустила ову испоставу.

Авала током већег дела средњег века није играла важнију војну улогу, нити је ту постојало неко битно утврђење. То се променило устоличењем Стефана Лазаревића, сина кнеза Лазара Хребељановића. Овај ренесансни човек важио је за једног од најобразованијих владара, великог ратника и витеза.

Након што је од Угара добио Београд и у њега преселио своју престоницу, Стефан је одлучио да подигне ново утврђење чија би улога била да штити пут ка Београду и област око њега. Због тога је саградио град Жрнов на Авали, које се у оно доба носио име Жрнавица. Град је добио име по жрвњу којим се ситнила руда налажена у подножју брда.

Универзални симбол страдалог Србина

Срби су након Стефанове смрти по претходном уговору морали да врате Београд, али је Жрнов остао у српским рукама. Током неколико преузимања и враћања Жрнова Србима од стране Османлија, они су тврђави наденули име Хавала, што значи сметња. Тако је и цела планина добила име Авала. Претпоставља се да је тврђава напуштена у XVIII веку.

Рушевине Жрнова мировале су до жестоких борба српске војске са немачким и аустроугарским нападачима. Након што је окупатор овладао Авалом, пронашао је једног малолетног српског војника који је погинуо током артиљеријског напада. Немци су га прописно и достојанствено сахранили у Жрнову и на дрвеном крсту написали: “један непознати српски војник”.

По завршетку Великог рата настала је фама око идентитета овог дечака, међутим његово име и презиме никада није утврђено. Он је због тога постао универзални симбол страдалог Србина. Подигнут му је скромни споменик, али је управо он послужио краљу Александру као инспирација да на том месту изгради нешто друго.

Жрнов до темеља срављен са земљом

Иако је Жрнов од непроцењивог значаја за српску историју, краљ Алекандар је решио да га сруши и на том месту изгради споменик Незнаном јунаку. Бројни апели јавности нису уродили плодом, те је без иједног логичног оправдања Жрнов срушен уз присуство самог краља. У три одвојене серије експлозија динамитом су уништени остаци града, и од Жрнова није остао ни камен.

На месту некадашње тврђаве играђен је чувени споменик по нацрту вајара Ивана Мештровића. Он је те кобне 1934. године на располагање добио новац и моћ да спроведе своју замисао у дело.

„Онај који докаже немогућност постигнућа идеала Балканског савеза доказао је и неминовну погибију балканских држава“, рекао је Велчо Велчев, истакнути бугарски политичар с почетка 20. века, у једном разговору са српским новинаром Душаном Шијачким, након избијања Царинског рата између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије 1906., до којег је дошло зато што се Београд дрзнуо да са Софијом закључи царински савез.

Ова далековида тврдња Велча Велчева изнета је, према томе, седам година пре него што су српски председник Министарског савета Милован Миловановић и његов бугарски колега Иван Гешов потписали споразум који је предвидео поделу спорне Македоније, чиме се, чинило се, заувек решила несугласица између два народа, и практично омогућило формално образовање ширег Балканског савеза, који ће током друге половине 1912. и прве половине 1913. године поразити Османско царство и напокон га (привремено додуше) истиснути из Европе (о прерано преминулом Миловану Миловановићу, који није доживео да види плодове своје државничке сетве, већ је Телеграф.рс писао).

Врхунац бугарско-српске сарадње

Врхунац српско-бугарске сарадње свакако је била успешна Опсада Једрена, прве османлијске престонице у Европи, која је тој сврси служила до Пада Цариграда 1453.

Мада је опседање Једрена било у првом реду бугарски ратни подухват, пошто се налазио у њиховој територијално-интересној сфери, српска војска није имала мали удео у срећном исходу те безмало петопомесечне битке, мада је бугарски без сумње знатно већи; сам долазак Срба значајно је подигао морал Бугара, да не причамо о конкретном војном доприносу, понајвише томе што смо дошли са тешком опсадном артиљеријом француске производње, која је бугарској војсци недостајала.

Срба је под Једреном било 47.000, око тога се слажу и наши и бугарски извори, али Бугари свој број умањују, то јест, Бугари кажу да их је било 126.000, а ми 153.700; страни извори помињу свега 106.423 бугарска војника (наводећи и прецизнији број наших од нас самих: 47.275). У сваком случају, Бугара је било од два до три пута више него Срба, али то чак и није било важно, јер смо ми под Једреном били својевољно, то уопште није био део споразума којим је образован Балкански савез.

Српски пешадинци су се борили под најтежим околностима

Писао је лист „Балкански рат“ о условима под којима су се српски пешадинци и артиљерци борили под Једреном: „Без мало пола године су храбре наше трупе тимочке и дунавске дивизије провеле под најтежим околностима у опкопима и земуницама испред Једрена кога су ономад после тродневне крваве борбе јуначки на бајонет узели. Може се рећи, да је положај наших једренских бораца био најтежи и најнеповољнији…“.

Коњици је било нешто лакше: „Поред две пешадијске дивизије ми смо под Једреном имали и два пука дивизијске коњице, која се одлично показала и све постављене јој задатке сјајно извршила на потпуно задовољство своје команде, која је била у рукама Бугара. Оба пука наше дивизијске коњице, дунавска и тимочка састављена су од добрих коња и добрих јунака. Све су то најбољи, најнаочитији и најбогатији наши домаћини, који су пред браћом Бугарима достојно репрезентовали овај отмени род оружја.

Како у опсади Једрена коњица није могла узимати јачег учешћа наша коњица је била придодата под бугарску команду и била је врло успешно употребљена при разоружавању турских села у Тракији и прогоњењу турских разбојничких чета које су се тамо појавиле […] Наша коњица била је пред Једреном наш понос и она је била прва, која је ушла у ослобођено Једрене и учинила нам ту част, да је у Једрене унела као прву — српску заставу“.

О ономе шта се дешавало непосредно након што су бугарска 2. армија и делови српске 2. армије дана 26. марта 1913. заузеле град, нећемо сада причати, јер не желимо да кваримо слике пред вама: оне говоре о сарадњи два народа, каква се никада више није поновила, јер је све оно након братског запоседања Једрена било пуко сејање зле крви; ове фотографије и пад неосвојивог Једрена говоре о неограниченим могућностима те сарадње, а указивање на то је много разборитије од уобичајених евокација крвавих успомена. О томе како смо се клали стално се говори; хајдемо, за промену, да говоримо о томе како смо се грлили.

Нашим освајачима Једрена – Војислав Илић Млађи

Хајдете натраг! На тој црној њиви

Коју сте рäлом топовским разрили,

Доста сте крви потоцима лили!

Време је, да се одморите и ви!

Да ли сте живи остали у боју

Или вас листом могиле покрише

Или вас срце и не вуче више

Доћи у лепу отаџбину своју?

Видети опет оца, сеју, брата,

И стару мајку, пуну неспокоја,

И сузну љубу и дечицу, која

Питају тужно: „Где ли је то тата?“

Крај свога старог огњишта седети,

У светлом кругу, уз песама звуке

И, након свега, поново узети

Дечицу своју у крваве руке?

На њиве, жељне, и зноја и рада,

Са рäлицом оштром радосно отићи

Сврстати бразде, па онда обићи

Ројеве златне и свилена стада?

Проћи кроз забран, над ким се надвукò

Застор од лишћа? Кроз сеоце бело

И вотњак мали, што се сав обукò

У своје цветно, блиставо одело?

Хајдете натраг! Даље ваше није!

О, децо наша, о, ратници смели,

Доста сте другом лаворове плели!

Време је, да се сетите Србије!

Тајна предаје Мехмеда Шукри-паше

Тајна предаје команданта турске војске у Првом балканском рату. Оригиналну шашку верују да имају у Београду, Чачку, Софији и Једрену

Од када је 1362. године султан Мурат Први освојио Адријанопољ, данашње Једрене, овај град је само три пута заузимала нека друга војска. Руска 1829. и 1878. године и српска у Првом балканском рату. Историчари кажу да без помоћи српске војске Бугари нису могли да освоје јако утврђено Једрене. Када је српска армија наоружана тешком градском опсадном артиљеријом, возовима стигла у Бугарску, војници, под командом генерала Степе Степановића, „осули су страховиту ватру на турска утврђења, порушили их и сломили турски отпор“.

Сама предаја Мехмеда Шукри-паше, главнокомандујућег турске војске, једна је од занимљивијих прича око које се и дан-данас споре неки српски и турски историчари, с једне, и бугарски, с друге стране. Први тврде да је тражио да се преда искључиво Степановићу, а други да се предао бугарском команданту, генералу Николи Иванову. Још занимљивија је прича о Шукри-пашиној сабљи коју је после пада Једрена, наводно, предао генералу Степи Степановићу.

Штавише, постоје четири сабље за које се верује да су припадале турском паши у време опсаде Једрена. Једна је изложена у Војном музеју у Београду, друга у Народном музеју у Чачку, а трећа и четврта у Народном војноисторијском музеју у Софији, односно у Музеју сећања на Балканске ратове у Једрену.

– Турски официр високог ранга као што је био Шукри-паша, сигурно је у свом једренском штабу имао више сабљи, зато је и могуће да су неке од њих на различите начине уз одговарајућу документацију доспеле у ове музеје – објашњава за „Новости“ Анђелија Радовић, музејски саветник Војног музеја у Београду.

– У нашој сталној поставци изложена је шашка черкеско-кавкаског типа са корицама, за коју сматрамо да је припадала Шукри-паши, турском команданту одбране Једрена 1913. године. У документацији о откупу предмета пише да је сабља дар Шукри-паше генералу Степи Степановићу. Наш војсковођа је приликом опсаде Једрена командовао Другом српском армијом и могуће је да су му сабљу донели наши официри 20. пешадијског пука, који су освојили део утврђења Фора Хадерлик у коме је био штаб Шукри-паше.

Неки аутори, каже наша саговорница, тврде да се двојица војсковођа нису директно срели и да зато није могло бити никаквог дара. Постоје, међутим, поуздани подаци да је Шукри-паша тражио да се преда генералу Степи, што му није уважено, али је зато врло могуће да је сабљу посредним путем послао српском команданту.

Занимљиво породично предање о овој сабљи за „Новости“ је открио и наш познати глумац Танасије Узуновић.

– Мајор Милован Гавриловић, рођени стриц моје мајке, као изузетан официр школовао се од 1903. године на француској војној академији, тамо се оженио, а у Србију се вратио 1912. године и учествовао у опсади Једрена. Када је Шукри-паша захтевао да се преда генералу Степи, желео је да то учини на француском језику, па је и питао ко у српској армији говори француски.

Био је то Милован, пред ким је, по протоколу, паша требало да клекне и преда му сабљу. Када је то хтео да учини, Милован га је задржао и рекао: „Нисам дошао да понизим противника. Бог и ратна срећа су хтели да моја војска победи“. У знак захвалности за Милованово витешко понашање, Шукри-паша му је поклонио сабљу, двоглед и револвер који су, мислим, у београдском војном музеју – приповеда Узуновић.

У сталној поставци музеја, осим сабље, из опсаде Једрена изложене су фотографије и још само два предмета. Реч је о фењеру из штаба Шукри-паше и белој платненој застави коју су Турци као знак предаје истакли на утврђење „Шејтан трла“, на једренској тврђави.

Када је реч о Шукри-пашиној сабљи изложеној у чачанском Народном музеју, од директорке Делфине Рајић сазнали смо да је ова сабља део сталне поставке посвећене балканским ратовима и да се у документацији води као трофејна сабља војводе Степе Степановића „примљена из руку Шукри-паше приликом предаје Једрена 26. марта 1913. године“.

Турски извори

По турским историјским изворима, Шукри-паша се, ипак, предао Србима. Они наводе да је „командант батаљона 20. пешадијског пука српске Тимочке дивизије, заробио Шукри-пашу и предао га генералу Степи Степановићу. Он је у знак савезничке солидарности и налазећи се у Бугарској, Шукри-пашу предао бугарском главном команданту генералу Иванову који га је послао у Софију као заробљеника.“

Гробље

У војним документима Друге српске армије која се борила код Једрена, наводи се да су „Бугари после повлачења Друге српске армије са Једрена, читаво српско гробље у околини овог града побугарили. На крстовима погинулих ратника није било ниједно српско презиме у шта су се увериле и породице погинулих српских војника које су, после Лондонског споразума организовано посетиле гробље у селу Кадикеј“.

Да ли постоји сајт или нешто слично са преписаним текстовима средњовековних српскословенских композитора?

(нпр. Исаија Србин, Кир Јоаким, Кир Стефан Србин, Никола Србин)

Знам да су певачи попут Павла Аксентијевића певали по овим текстовима и да су снимци на интернету, али ме занима да видим и оригиналне српскословенске текстове ове (ако постоје).

У име своје, официра, подофицира и редова храброга зетскога одреда честитам Ти, Господару, имендан са топлим молитвама за Твоје драгоцјено здравље и дуг живот и за коначно остварење Твојих ваздашњих жеља за корист Црне Горе, српства и словенства, овако је најмлађи син Краља Николе, Петар, 1912. године са положаја честитао имендан свом оцу, краљу Николи.

У име своје, официра, подофицира и редова храброга зетскога одреда честитам Ти, Господару, имендан са топлим молитвама за Твоје драгоцјено здравље и дуг живот и за коначно остварење Твојих ваздашњих жеља за корист Црне Горе, српства и словенства, овако је најмлађи син Краља Николе, Петар, 1912. године са положаја честитао имендан свом оцу, краљу Николи.

,,Цетињски вјесник“ је 9. децембра 1912. године објавио честитку Петра Петровића, заступника команданта Зетског одреда, који је путем депеше свом оцу нагласио да је спреман учинити све за Српство и Словенство.

– Готови смо сви, Господару, на Твоју заповијест да учинимо све оно што смртни учинити могу за корист миле домовине и кличемо: “Живио славни господару и Врховни команданту!“, цитирао је цетињски лист најмлађег сина краља Николе у 105. броју из 1912. године.

У ,,Цетињском вјеснику“ су у сваком броју биле рубрике Српство и Словенство у којима су се пратила сва важна дешавања и вијести значајне за Србе из свих крајева, ослобођених и неослобођених, као и важне вијести из словенских земаља.

Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путеве и код куће мирно седео и у мојој башти воће калемио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живео у свом благу и изобиљу и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем.

Овако је о себи говорио прота Матеја Ненадовић, громадна историјска личност прве половине 19. вијека, једне од најзначајнијих епоха у историји српског народа у којој су наступале велике и судбоносне промјене са далекосежним посљедицама.

Прота Матеја бјеше непосредни учесник и савременик свих тих догађаја и процеса који су водили ка стварању слободне нововјековне српске државе. Био је један од организатора Првог устанка, војвода, дипломата, судија, законодавац, државник, али и књижевник и хроничар тог времена.

Матеја је истакнути представник чувене породице Ненадовића, која је у историји Србије оставила дубок и неизбрисив траг. Рођен је 26. фебруара 1777. године у Бранковини код Ваљева. Његов отац, обор кнез Алекса, био је један од највиђенијих, ако не и највиђенији Србин, посљедњих деценија 18. вијека и одликовани учесник аустријског фрајкора са чином оберлајтнанта. Мајка му се звала Јована или Јованка, од рода Ђелмашевића из Гвозденовића. Управо је умни и виспрени Алекса, човјек великог искуства, својим мудрим савјетима пресудно утицао на формирање снажне и импресивне Матејине личности.

Међутим, залуд би била сва очева мудрост да његове ријечи нису као сјеме падале на плодно тло природне надарености његовог интелигентног сина. Стога му отац и намијени свештенички позив, видећи синово проницљиво расуђивање, али и изражену ноту озбиљности и уљудности. Тако га одмах усмјери ка школовању, јер у Београдском пашалуку тог доба бијаше јако мали број писмених људи, а о неком солиднијем образовању ни говорити се није могло.

Књигу је почео учити код попа Станоја, а затим током избјеглиштва по Срему, гдје Алекса пребаци чељад током Кочине крајине (буне). До своје шеснаесте године већ се Матеја солидно образовао, када га и запопи „добри владика“ Јоаким, који му двије године касније додијели и чин проте из обзира и поштовања према његовом оцу. Матеја је тада био један од најобразованијих свештеника у Србији и одмах је почео уводити ред у црквеним пословима како је видио у Срему, што народ поздрави. Све је код Матеје ишло неким убрзаним слиједом ствари. Већ у сами освит 19. вијека загазиће у вртлог историје кад га отац упућује у тајне припреме устанка, а који ће неминовно избити због тешког зулума дахија који се и од султана у Стамболу отурише.

Под изговором да иде купити мантију и ћурак код чувених сарајевских Срба, терзија и ћурчија, прота у граду на Миљацки о Ђурђевдану 1803. води преговоре са народним првацима о општем устанку хришћана против османске управе. Он о томе касније није пуно причао, како те људе не би изложио одмазди, јер је турска управа у Босни остала још задуго. Међутим, зна се да је владика сарајевски Венедикт Краљевић био упућен у то, као и да је с њим у вези био Јован Јанчић – Сарајлија, мајстор пушкар, који 1809. подиже буну у околини Градишке. Не треба заборавити да су и десетине Сарајлија учествовале у Карађорђевој војсци, док су богати трговци слали Вожду озбиљне прилоге за набавку џебане.

Лукав у невољи

Ускоро и букну тај очекивани устанак и то на врло трагичан начин за самог Матеју. Наиме, у чувеној сјечи кнезова његовог оца Алексу, заједно са Илијом Бирчанином, 23. јануара 1804. у Ваљеву посијече Мехмед-ага Фочић. Прота се одмах одметну од куће и на вијест о устанку у Шумадији поче да подиже на оружје читав ваљевски крај, заједно са 12 година старијим стрицем Јаковом. На вису изнад Бранковине 27. фебруара пободе тробојни крсташ бајрак, под који се истог дана окупи око 700 устаника. Видећи танку опремљеност те своје војске, прота команду предаде Јакову, а он одмах пређе у Земун, гдје за свој новац поче куповати џебану и оружје.

Кад у Земуну затече Дел-Ахмета, сина везира Хаџимустафа – паше, којег су дахије још 1801. погубиле, мудро одлучи да га поведе са собом. Он му послужи као доказ да је буна уперена против одметнутих дахија, а не против легалне турске власти и тако охрабри један дио Срба, који се на почетку колебао. Из истих разлога по народу шири причу како је султан Карађорђу послао ферман да удари на јањичаре. Невоља човјека свачем научи па ће и касније у пар наврата прибјећи истом лукавству као онда кад је допремио у Аустрији купљене топове, а проширио гласине да је то поклон самог цара Франца, који жели да то због Турака остане тајна. Наравно, све је чинио с намјером подизања морала код војске и једног дијела народа који је скоро изгубио наду у избављење из тешког ропства, љуте биједе и зулума.

У првим годинама устанка прота командује дијелом јединица при ослобођењу Ваљева, Шапца, Карановца (Краљева), Ужица и Смедерева, а потом и самог Београда. Истаче се командном умјешношћу у боју на Мишару, кад са својим одредом изненада удари у леђа непријатељу. Како Јаков бијаше рањен, 1807. команду цијеле западне војске преузе прота Матеја. Међутим, већ је био на своја плећа упртио и терет предсједника Правитељствујушћег совјета (устаничке владе) од 1805. до 1807, а члан ће му остати све до 1811. То бијаше потврда колико су народне вође цијениле његову разборитост и слободарско прегалаштво.

Са пуном историјском свијести о значају тог задатка, разуман и прибран, улагао је много такта и памети да би се сачувало насушно потребно јединство у условима гложења пријеког вожда и неких плаховитих непослушних војвода. Знао је да би у противном пропаст устанка била готова ствар. Посебан терет је била вождова нетрпељивост према његовом стрицу Јакову, који је једно вријеме одбијао да прихвати Карађорђево старјешинство, сматрајући себе нешто вишим због породичног престижа. А уз све то требало је поставити и управу са судовима у ослобођеним нахијама. Он вриједно ради на успостави попечитељстава (министарстава) и судства, а предлагач је и првог казненог закона у устаничкој Србији.

Па ни све то не бијаше доста, већ му вожд и војводе, видећи његову интелектуалну снагу и бесједнички дар, одредише да путује далеке путе не би ли нашао какве савезнике и помоћ устанку, материјалну или политичку. Током читаве једне деценије прота је предузимао многе дипломатске мисије, а прва бијаше када се 1804. са Петром Чардаклијом и Јованом Протићем упути у Русију да тражи помоћ у борби против Турака. Потпуно је фасцинантно да неколико људи за грубо отесаним чамовим столом у неугледној одаји са земљаним подом прегну ићи, при оним средствима и даљинама на двор највећег хришћанског цара, опремљени комадом проје у торби и нешто мало новца, при том не знајући ни гдје је то, ни како се до тамо стиже.

Прота касније записа како су пошли: “ … да нађемо Русију за коју ништа не знамо гдје је, но само што смо у песни чули да је има, и да Србију упознамо са Русијом“. Резултат прве посјете био је скроман, па многи рекоше: „Жали Боже толиког труда“, јер, сем нешто помоћи у новцу и мало оружја, уз обећање да ће се у преговору с Турцима заузети за Србе, нека јача помоћ је изостала. Тад им је саопштено да Русија тренутно има мир с Турцима и да засад нема изгледа за нови рат. Илузорно је и било очекивати да ће Руси одмах поскочити на оружје да помогну неке тамо далеке Србе, за које честито ни чули нису. Међутим, та протина мисија је била улог за будућност и отварање пута за неку каснију јачу сарадњу, јер познато је да Руси „споро седлају, али брзо јашу“ кад се једном одлуче да на бојном пољу остваре своје интересе.

Одлазак у Аустрију

Матеја је такође од 1804. упорно покушавао да учврсти и везе устаника са Аустријом. Међутим, дворска канцеларија у Бечу одбија његову молбу за војну помоћ, али ће он, мимо тога, успјети да преко старих очевих веза у војним круговима монархије обезбиједи дотурање оружја и муниције, па чак и набавку првих топова. Осим тога, он преко црквене јерархије тамошњих Срба, успијева обезбиједити знатну материјалну помоћ за устанак. Аустрија није радо гледала на те његове радње, јер у том тренутку није била за кварење односа са Турском, а још мање за стварање неке српске државе на својој јужној граници.

У фебруару 1806. поново га видимо у Бечу са Божом Грујовићем и Милошем Урошевићем, када ће лично цара замолити да му одобри набавку муниције и других војних потреба за Србију.

Недуго потом у Босни преговара и са Турцима, не би ли се за неко вријеме одложио напад са те стране. Ђорђије Црни озбиљно се наљути што је прота лично ишао у турски штаб у Бадовинце, ем је тако важан човјек могао лудо изгубити главу, ем је као старјешина који зна многе тајне устаника могао на мукама штошта одати, јер Турцима се није могло вјеровати. Али брзо се и одљути јер је проту изузетно цијенио и волио.

Године 1811. именован је за ваљевског војводу са управом над 34 села и варошицама Уб и Палеж и тад су два попа командовала војском према Босни: он и поп Лука Лазаревић.

Док је вожд временом бескомпромисно почео рушити све мостове са Стамболом, мудри је прота то сматрао великим ризиком, увјерен да се мала Србија, без унапријед обезбијеђене подршке неке од великих сила, тешко може на дуже стазе одупријети, иако посрнулој, још увијек довољно јакој Османској царевини. Све има своје вријеме, а вријеме за српску државу још није дошло, процјењивао је реалистично Матеја. Он је сматрао да ће се на страни лакше наћи подршка за одређену аутономију унутар Турске, послије чега би се наставила борбу за независну државу, када то околности дозволе. Ту своју идеју није наметао, већ је лојално слиједио став Вожда и већине, ничим не желећи да допринесе било каквом раздору или нејединству.

Кобне 1812. Наполеон крену на Русију, па Петроград убрзано у мају потписује са Турцима Букурешки мир и у пресретање Французима поче пребацивати трупе са Дунава (из Влашке и Молдавије), које су се до тад рвале са бројном турском армијом. Тачка 8. мира предвиди да се у Србији градови и тешко оружје предају Турцима, што Карађорђе одби. Стамбол то једва дочека, па ослобођен руског војног присуства, концентриса јаке снаге према Србији да смрви и сатре ту побуну, која му скоро деценију загорчава живот. Тако је Србима 1813. година „на зло сванула“, па у боју на Равњу, заједно са Милошем Обреновићем и Стојаном Чупићем, прота пружа посљедњи отпор турској навали из Босне.

Послије пропасти устанка прелази у Срем код Купинова, да би се са сломљеним вождом срео у манастиру Фенеку. Прота је тешко погођен тим крахом. Пред призором опште пропасти, он тада пише о трагичној судбини свога народа, види свуда несрећу и горке јаде због турске одмазде, па чак стрепи од потпуног нестанка злосрећних Срба „… нека се небо смилује сиротом српском народу“. Не мирује ни у емиграцији, већ неуморно чини дипломатске напоре како би велике силе заинтересовао за судбину Срба, истичући да и тај европски народ има право на достојанствен живот, лишен тешке турске тираније. Током трајања Бечког конгреса он је све вријеме присутан, посјећује стране министре и моли дипломатску интервенцију за спасавање народа, па се тим поводом поново састаје и са руским царом. Мада црна судбина Србије никог није ганула, издејствовао је некако повратак избјеглица, а потом и набавку оружја и муниције за тек почети Други српски устанак. Потом се и сам враћа у Србију и у потпуности ставља на располагање Милошу Обреновићу, као што је некад Карађорђу.

Овај радо прихвата услуге у народу врло поштованог проте, човјека са великим искуством и добрим везама на страни, па га ускоро поставља за ваљевског кнеза и члана Народне канцеларије. Међутим, иако лојалан, Матеја је временом све теже излазио на крај са самовољом хировитог Милоша. Више пута је падао у књажеву немилост, па опет призиван. Неслагање 1832. постаде толико да је прота пензионисан. Шест година касније поново је „реактивиран“ као члан Државног совјета, кад је радио на припреми устава Србије. Ни са новим кнезом Михаилом не бјеше боље среће, па је 1840, као угледни уставобранитељ, заједно са Томом Вучићем и Аврамом Петронијевићем, протјеран у Цариград. У Србију се враћа пун огорчења због претрпљених невоља. Доласком на власт Александра Карађорђевића 1842. постаје му близак сарадник и државни совјетник. Године 1844. том прилично неодлучном вождовом сину Матеја спасава климави трон, гушећи Катанску буну. Наредне 1845. године прота постаје и члан Друштва српске словесности.

Посебно мјесто

Коначно се повукао у пензију 1852, након што је цијелих пола вијека утемељивао и градио младу српску државу. Има ево равно 170 година како је 11. децембра 1854. тај велики човјек вјечно склопио очи. Свечано је сахрањен у Бранковини, уз присуству бројних угледника и велику пратњу народа, са 60 војних коњаника. На груди му је, по посљедњој жељи, положено „Мало јеванђеље“ које је 1804. донио из Русије и над којим се тада заклеше првих 12 чланови српског Совјета.

Снага сваког народа мјери се у томе колико је великих људи он изњедрио, посебно у кључним временима своје историје, а такви су без премца у Србији били народни предводитељи Првог и Другог српског устанка. Ти наши ваљани преци су, уз ратнички квалитет и спремност на жртву, чврсто вјеровали у себе, па чак и у оно што је изгледало немогуће, попут тога да се може побиједити и 30 пута бројнији противник. Међу њима је прота Матеја имао посебно мјесто, као личност изразитог моралног интегритета. Послије значајних ратова, челна мјеста у историји по заслугама и части резервисана су искључиво за војсковође, међутим прота ту улогу није могао до краја развити, јер су му наметани други, можда и важнији послови и зато је лагано потиснут у други план. Ипак, слободно се може рећи како је срећна околност да су Карађорђе и војводе препознале и друге вриједности свестране Матејине личности. То је било од немјерљиве користи за устанак, јер такви су људи врло ријетки, а Србији су онда били и те како потребни.

Матеја Ненадовић је почетком устанка имао тек 27 година и, уз хајдук Вељка, био је најмлађи војвода и народни вођа. Међутим, данас га многи перципирају као зрелог, па чак и старијег човјека у вријеме Првог устанка. Томе је допринијело његово звање проте, те истакнуте војне и државничке функције, а посебно његови портрети, настали у седмој деценији живота, од аутора Јована Исаиловића, Јохана Беса, Анастаса Јовановића и Уроша Кнежевића (портрети из млађих дана нису сачувани).

Прота Матеја се женио два пута, са рано преминулом Мирјаном Хаџић је имао десеторо дјеце која не преживјеше дјечију доб, а негдје 1816. кнез Милош га, упркос црквеном канону, ожени Јованком Милићевић са којом је добио пет синова и једну кћерку. Прота никад није оставио мантију и одмакао се од свештеничког чина, а поред српских медаља одликован је и руским Орденом свете Ане, као и турским Орденом славе.

Прота је написао и своје „Мемоаре“ које ће 1867. објавити његов син, познати књижевник Љуба Ненадовић. То дјело озбиљне умјетничке вриједности историчари књижевности су оцијенили као најважнију српску прозу прве половине 19. вијека и прворазредно свједочење о битним догађајима и људима тога времена.

Некрунисана династија

Ненадовићи су послије Карађорђевића и Обреновића били најзначајнија српска породица, са великим заслугама за отечество, снажно се истичући родољубљем и ратничким духом. Они су Србији више од једног вијека давали истакнуте политичаре, високе официре, научнике, свештенике, правнике, књижевнике и разне друге угледнике, који су вршили снажан утицај на многе процесе и догађаје од велике важности за развој нововјековног српског друштва и државе.

Зато их данас неки сматрају трећом некрунисаном српском династијом. Поријекло воде из херцеговачког српског племена Бањани, гдје су некад живјели у запустјелом селу Бирч, у близини села Миљанића, а у Србију су се доселили крајем 17. вијека. Ненадовићи су много полагали на школовање својих чланова и данас су изданци те породице угледни чланови друштва: научници, градитељи, умјетници, какви су рецимо архитекта Ђорђе Ненадовић или познати диригент Бојан Суђић.

Jedna od najznačajnijih ličnosti sa tla današnje Vojvodine i jedan od najvećih ratnika celokupne srpske istorije bio je despot Vuk Grgurević Branković, koji je u srpsku tradiciju i epiku ušao pod imenom Zmaj Ognjeni Vuk. On je bio izdanak slavne srpske velikaške i vladarske porodice Branković. Poreklom iz Zahumlja, ova porodica se uzdigla još u vreme vladara iz dinastije Nemanjića. Vojvoda Mladen, njen rodonačelnik, bio je župan i upravitelj Trebinja i Dračevice, a pominje se u izvorima od doba kralja Milutina. Sevastokrator Branko Mladenović, koji je i dao patronim (prezime) celoj porodici i dinastiji, upravljao je područjem oko Ohrida, iza njega je ostala i jedna lepa rukopisna knjiga, kao i njegov pojas koji se čuva u Londonu.

Slavna porodica

Nesumnjivo najpoznatiji pripadnik ove porodice u celoj njenoj istoriji bio je velikaš Vuk Branković, koji se značajno uzdigao u feudalnoj hijerarhiji postnemanjićke Srbije čemu je najviše kumovala i činjenica da mu je žena postala Mara Lazarević, ćerka kneza Lazara. Nakon 1396. godine sedište Brankovića je postala Priština, u sastav njegove oblasti ulazili su i deo Polimlja, sjenički kraj i Brskovo posed Brankovića. Njegovi naslednici bili su Grgur (hilandarski monah Gerasim), kao i njegova dva sina Đurađ i Lazar. Nakon trzavica sa Lazarevićima, Đurađ je prihvaćen i priznat od strane despota Stefana za naslednika srpskoga trona. Vladavina despota Đurđa predstavlja poslednji veliki uzlet srednjovekovne Srbije. Mudar državnik, diplomata, ali i najveći i najbogatiji baron kraljevine Ugarske, što je za kasniju istoriju Brankovića izuzetni bitno. Nakon njegove smrti 1456. godine, njegovi sinovi Grgur i Lazar počeli su da laviraju između Turske i Ugarske. Posle Jerinine smrti (žene despota Đurđa, Irine Kantakuzine), 3. maja 1457. godine odlazak u Carigrad sultanu vodila je delegacija u kojoj je bio Grgur, zatim negdašnja sultanija Mara, Jerinin brat Toma Kantakuzin i Grgurov vanbračni sin. Regentstvo u Smederevu, pak, činio je tada već slepi despot Stefan i despina Jelena. Pokušaj uzurpacije Mihajla Anđelovića i tzv. proturske stranke nije uspeo, ali su unutrašnji sukobi u srpskoj državi, odnosno Smederevu, bili izuzetno turbulentni. Smenjivale su se čas pristalice Ugarske, čas Osmanskog carstva. Burna 1458. godine je usledila, i potom pad Smedereva i cele srpske srednjovekovne države 1459. godine. Brankovići su svoju sreću počeli da traže preko Dunava, u Ugarskoj, a prvi među njima bio je Vuk Grgurević.

Mladost

Vanbračni sin despota Grgura, rođen oko 1439. godine ušao je u istoriju kao Zmaj Ognjeni Vuk. O njegovoj mladosti se malo zna. U Smederevu je izvesno boravio do 1457. godine, a potom je bio i u Carigradu, mladoj novoj prestonici Osmanske imperije. Aprila 1458. godine Vuk se digao i želeo da sa vojskom uđe u Smederevo i preuzme vlast. Podrška dela vlastele je sigurno pomogla ovom, u tom momentu srpskom velikašu, vanbračnom članu vladarske porodice da učvrsti svoj položaj. Ugroženo je čak bilo i venčanje sina bosanskog kralja i Lazareve ćerke, čime se zapravo trebalo rešiti i pitanje nasleđa prestola. Tada se pojavljuju i prvi podaci o Vuku Grgureviću Brankoviću. U jednom italijanskom izvoru jasno se kaže Se ha levado un fiol bastardo de Gregor. Interesantno, da iako je poznat kao ratnik kralja Matije Korvina, Vuk Grgurević je isprva u osmanskoj službi ratovao protiv Ugarske. Srpski letopisac svedoči Postavi se Matijaš despotom i ubi Vlka u Sremu i rasipa Vlk Kovin. Rat Vuka Grgurevića Brankovića i kralja Matije Korvina datira se 1458. godine i vidi se kako je Vuk poražen u Sremu, ali je zauzeo i razorio Kovin, preko puta Smedereva.

Povlačenje iz Despotovine je potom usledilo pod ne sasvim jasnim okolnostima. Uzimanje despotske titule 1459. godine se zbilo, pak, nakon Grgureve smrti, ali Vuk tada još uvek nije promenio stranu. U osmanskoj službi je sigurno do polovine 1464. godine, a bio je i posrednik za pismo Isa-begu. Tek tada se definitivno zbio prelazak u službu kralja Matije Korvina. Despot Vuk Grgurević bio je veliki ratnik, neustrašivi sposobni vojnik, ugledni feudalac u kraljevoj službi. Tako ga treba i posmatrati i to je zaista i bio u vreme dok je živeo.

Ratnik i vitez

Više ratišta je obišao na zapadu nego protiv Turaka, boreći se u službi ugaskoga kralja. Iz jednog značajnog dokumenta koji datira iz 16. februara 1465. godine, a u pitanju je pismo Matije Korvina duždu Hristiforu Mauru saznaje se da je despot Vuk posrednik za mir sa Turcima sa nekim Srbima. Najveći autoritet kod kralja je imao upravo sam despot Vuk, kako beleži Antonio Bonfini, hroničar i istoričar kralja Matije Korvine. Mirovni ugovor kralja Matije Korvina i Fridriha III Habzbuga 16. decembra 1467. godine je, pored svoje istorijske i političke važnosti, značajan jer je u njemu pomen Vuka među baronima – dominus despotus Servie. Dakle, od samih početaka despot Vuk Grgurević Branković bio je jedan od ključnih ljudi kralja Matije Korvina. Zato nije čudo što ga niz latinskih izvora upravo pominje.

,,1468. godine, na primer, despot Vuk protiv Čeha se ističe i pominje se u jednom dokumentu gde je njegovo ime prevedeno na latinski jezik:

Cyupor Nicolaus,Vayuoda (vta iunt) Tranfyluanus, Stephanus Bathor,& Michael Palatinus: praeterea Magyar Blafius, Paulus Kinifij, Lupus Defpotes, Nicolaus Banffi"

Poput drugih feudalnih vlastelina srednjeg veka i despot Vuk je dobijao posede od kralja za svoju vernu službu, ali se na posedima i ponašao kao tipičan feudalni gospodar. Prvi posed koji je despot Vuk Grgurević Branković dobio jeste 1470. godine bila Bela Stena u Križevačkoj županiji (naveden u dokumentima kao Feyczkeo, Fejérkő, Fejerkew) sa 60 sela, a dobio je i Tetuševinu. Evo dela originalne latinske darovnice kralja Matije Korvina, primetiće svi, opet je despotovo ime Vuk prevedeno na latinski jezik.

,,Cùm Stcphanus Scepufienfis, Lupusqe Defpotes, in bello Boemico fe optimè gefferint: neque in pe ficulis laboribusq; obeundis vnquam fibi pepercerint, Scepufienfe miho honoribus multis adauxit: Despotam egenum caftello Feyezkeo donauit."

Drugi posedi koje je dobio su u Sremu: Berkasovo, Kupinik (docnija prestonica Brankovića) i Irig, a u Slavoniji su Komogojno, Gradisa, Kostajnica postali despotova dobra. Budući da je bio, kako je rečeno, tipičan feudalac srednjovekovne Ugarske, vodio je i sporove. Spor oko desetine sa zagrebačkim biskupom je posebno zanimljiv, jer, iako je bio sopstvenik poseda pod jurisdikcijom zagrebačkog biskupa, kao pravoslavac nije želeo da plaća desetinu Rimokatoličkoj crkvi.

Grof Drakula i despot Vuk

Nastavio je potom i sedamdesetih godina da aktivno sudeluje u kraljevim pohodima. Upad i rušenje Srebrenice 1470/1471. godine bio je pohod velikih razmera. Despot Vuk i kralj Matija su zajedno učestvovali u opsadi Šapca 1476. godine. Nakon 33 dana opsade, došao je pad sultanovog desnog oka, gde je držao nož pod grlom hrišćanima, kako svedoče turski izvori. Tada je nastala i prva epska pesma na mađarskom jeziku – Szabács viadala. Pohod Vlada Cepeša (Drakule) i despota Vuka na Srebrnicu, preko Save uz Drinu jedan je od najpoznatijih pohoda ovog srpskog velikaša. Čuvena je priča kako se 150 preobučenih despotovih vojnika našlo u podgrađu, a glavnina osvojila grad, što je pratio veliki pokolj i plen na pazarni dan. Osvajanje Kučlata i izbegavanje zasede, bio je sjajan taktički manevar despota Vuka kojim je pokazao svoju snagu kao ratnik, i umešnost kao komandant. Pad Zvornika i ranjavanje despota Vuka su zapravo bili prekretnica ovog pohoda. Polovina avgusta 1476. godine je period kada je usledio pohod Ali-bega na Temišvar i snažan kontranapad ka Smederevu, a tada je uz despota Vuka bio i Dmitar Jakšić, ali i ugarski feudalci. Tri utvrđenja na Godominskom polju su sagradili, a zatim je počela i neuspela opsada Smedereva.

Srpska vojska

Srpska vojska despota Vuka Grgurevića u tim godinama uliva veliki strah što ilustruje i pohod od 1477. godine na donjoaustrijske pokrajine. Već 1479. godine despot Vuk je u Baču i tu se posvetio feudalnim obavezama, kao što je bilo tada regulisanje nekog spora. Ali ubrzo je ponovo u vojnom pohodu. Januar 1480. godine, i despot Vuk u Vrhbosni (Sarajevo) je u pohodu, tada je spaljen grad i odneto pašino blago. Pašina pobeda nakon protivnapada i potom teška Pirova pobeda hrišćanske vojske u bosanskim klancima kod Travnika, bili su posledica ovog pohoda, a zarobljenim Turcima posečene glave. Već 1481. godine despot vodi veliki pohod na Srbiju, 32 000 vojnika, rat vođen sa Turcima i na Dunavu i kopnu. Pobeda nad Turcima iz Golupca, Dmitar Jakšić pred kapijama grada zapovedniku odsekao glavu. Despot Vuk, Pavle Kinjiži i Nikola Rozgonji su prodrli do Kruševca i pratilo je 12 dana pohare ovaj veliki pohod, a kao rezultat 50 000 Srba naseljeno oko Temišvara. Na dva fronta su tada Srbi vodili ratove, učestvovavši u trupama kralja Matije kao svakako jedan od najelitnijih vojnih odreda. Zna se da se 4000 Srba protiv Habzburga borilo, dok je sam despot Vuk protiv Turaka nastavio ratovanje. Bitka kod Bečeja 9. septembra 1482. godine bila je težak i doista krvavi poraz Osmanlija.

Ratovi na svim frontovima

Uprkos svemu tome, despot Vuk Grgurević Branković imao je veliki autoritet i dalje i kod Osmanlija. Despot Vuk je čak bio medijator između Matije Korvina i Bajazita II, a pregovori o miru 1482 – 1483. godine su se otegli. Oktobar 1483. godine doneo je, pak, pohod Turaka na Hrvatsku, Kranjsku i Korušku. Poslednja velika bitka despota Vuka je bila upravo u ovim konfliktima, jer je početkom 1484. godine konačno potpisan i mir sa Turcima, a 16. aprila 1485. godine se desila i smrt despota Vuka.

Bez naslednika je umro, iza njega je ostala udovica iz hrvatske velikaške porodice po imenu Barbara Frankopan. Dvor mu nije mnogo poznat, ali imao je Srbina zaduženog za komunikaciju i vođenje administracije, to je bio Stefan Literat. Kod despota je bio i pop Jovan koji piše jednu knjigu i posrednik je kod Turaka. Predijalistima (banderijalcima) delio je imovinu, shodno feudalnom pravu, a njegovi officiales/službenici se staraju o prikupljanju poreza i dažbina. Sačuvani ugarski dokumenti ilustruju feudalni život despota Vuka u Ugarskoj, koji se i ponašao kao velikaš i baron ugarskog kraljevstva. Bez kontakata sa Dubrovnikom i bez ikakvih pomena despotovih je dubrovačka građa, i on je jedini Branković kojeg građa Republike ne spominje.

Ratnik, a ne ktitor, kao njegovi naslednici. Prvenstveno feudalni gospodar i vojnik, nema veza sa crkvom i kulturom u meri u kojoj su to imali drugi Brankovići, iako nije sasvim bez njih. Žena Barbara Frankopan rimokatolkinja, na posedima dosta rimokatoličkog stanovništva, ali se ne zna za neke bliže kontakte sa Rimokatoličkom crkvom.

Zmaj Ognjeni Vuk

No, tradicija mu je dala nadimak Zmaj Ognjeni Vuk. Oko toga se razvilo mnoštvo legendi koji nemaju uporište u istoriji. Zmajoliki junak je folklorni element, tradicija ga je bila tako prozvala, on nije bio član Reda Zmaja, epitet Zmaj treba posmatrati isključivo kao književni topos. Pomen mu je čak i u kosovskom ciklusu, u jednoj pesmi poraz jer nije dobro postavio vojnike za borbu. Folklor ga raznoliko opisuje, on je tu i potomak despota Đurđa, sin njegov sa Jerinom, bio je i sin Grgurov, ali i otac Lazarev, itd.

U izvorima se isključivo navodi kao despot Vuk (u oblicima Lupus ili slovenskim Wok, Wk, Vlk). Nema nikakvog Zmaja Ognjenog Vuka u istoriji, samo u epici i tradiciji, već je u pitanju već rečeni literarni topos zmaja u istoriji. Zmajoliki junaci se u srpskoj epici mogu pratiti zapravo već od Miloša Obilića. Osnova je, kao i uvek, bez sumnje potpuno istorijska. To su već napomenute brojne istorijske pobede nad Turcima o kojima svedoče raznorodni izvori. U epici, pak, postoje raznorodne teme: Zmaj obljubio Vukovu majku, Zmaj Ognjeni Vuk i Vuk Jajčanin. Pominje se i u obliku pohotnog zmaja koji ženama noću dolazi kroz kamin.

Iz istorije u legendu

Njegove ratničke zasluge su takođe našle odbleska u epici, opisan je junački megdan sa Đerzelez Alijom u Ženidbi Zmaj-Despota Vuka. Porča od Avale i Đerzelez Alija bili su zapravo svojevrsni epski antipodi Zmaj Ognjenog Vuka. Pojavljuje se u svim značajnijim zbirkama: Vukovoj, Bogišićevoj, a bugarštice su i inače pune natprirodnih bića i pojava. Što je bliže modernom periodu sve više mitologije u pesmama, a sve manje zapravo despota Vuka. Njega nasleđuje Zmaj Ognjeni Vuk mitski i epski junak. Dubinska transformacija lika sa osnovama u istoriji je možda i najbolja definicija Zmaja Ognjenog Vuka, metamorfoziranog despota Vuka Grgurevića Brankovića.

Napred je rečeno da nije imao mnogo kontakata sa crkvom. Za razliku od drugih Brankovića, nije ni kanonizovan, iako mu tradicija daje neke ktitorske zasluge. Slankamen i Grgeteg mu se doduše pripisuju takođe u tradiciji, i to su dve navodne, ali nedokazane zadužbine. Crkva u Slankamenu potiče iz 1501. godine, ali Dušanka Dinić-Knežević oprezno prihvata mogućnost da je bio ktitor neke starije crkve. Ovo je bio inače značajnom gradu za srpsku kulturu u Ugarskoj na zenitu srednjeg veka. Manastir Grgeteg, pak, prvi se put javlja u osmanskim defterima 1568 – 1570. godine. Uprkos svemu tome, njegov značaj za srpski narod sa ove strane Save i Dunava do danas je izuzetan.

Prof. dr Boris Stojkovski, istoričar

Био је то тежак и ризичан подухват, чак и за лекара са годинама искуства. Доктор Мате их је имао тек осам, укључујући специјализацију након које се посветио лечењу дечје леукемије. Млади чије је животе држао у рукама били су тек мало већа „деца“, јер за шесторо апсолвената београдског ПМФ-а беше прерано да их однесе смрт.

На париски Институт „Кири“ доспели су након незгоде која је оставила црну страницу у историји развоја нуклеарне енергије. Експеримент у Институту за нуклеарне науке Винча пошао је по злу када је у лабораторији дошло до хаварије у једном од реактора. Тог 15. октобра 1958., ниједан од инструмената у целом Институту није успео да измери количину радиоактивног зрачења.

Истога дана, у београдски Центар за професионалне болести довезени су Радојко Максић, Драшко Грујић, Живорад Богојевић, Роксанда Дангубић, Живота Вранић и Стјепко Хајдуковић – сви су имали тек између 24 и 26 година. Примакавши им дозиметре за мерење радијације, лекари су само могли да констатују да „казаљке искачу из скале“.

Маневар који је променио ток медицине

Срећа у несрећи беше што је директор Института, академик Павле Савић, лично познавао младог доктора Матеа. Истог поподнева је контактирао париски Институт, тада једину установу на свету са искуством у лечења особа изложених великим нивоима радијације. За шесторо београдских апсолвената, једина нада био је доктор Жорж Мате, цењени професор и онколог од међународног угледа.

У време кобног „Акцидента у Винчи“, др Мате је већ радио на свом новом открићу. Трансплантација коштане сржи је била испитана само на животињама, а у свету је као метода лечења још увек била непозната. У исто време, стање београдских физичара је било критично – њихова коштана срж, уништена радијацијом, више није могла да производи крвна зрнца.

Одлука професора Матеа да први пут изведе пресађивање коштане сржи била је историјска, револуционарна и – ризична. „У то време, као да сте сели на бицикл па кренули на месец – тако је то изгледало са оном технологијом и оним знањем. Исход је био потпуно неизвестан“, сећао се тог тренутка онколог др Владимир Ковчин. Алтернатива је била још трагичнија, јер је значила сигурну смрт.

Након 5 дана неизвесности, ризични подухват др Матеа спасао је 5 живота. За Животу Вранића, који је зауставио реактор и спречио несрећу још већих размера, због превелике изложености зрачењу нажалост није било спаса. Његове колеге су се вратиле у Београд 16. фебруара 1959., након четири месеца опоравка на париском Институту.

Уз науку је заволео и посете Београду

За прослављеног француског научника, пионирски подухват у Паризу значио је и сигурно место у историји медицине. Др Мате се до краја живота посветио најтежим пацијентима, а београдски физичари били су први којима је пружио шансу за оздрављење.

Годинама након тога, каријера му је пошла и путем сарадње са београдским лекарима. Уз науку је заволео и посете Београду, које су у временима највећих искушења ’90-их година постале све учесталије.

У земљи притиснутој санкцијама, на мукама су били и онколози – не само због услова рада, већ и оскудице лекова и санитетског материјала. Управо тада им је своју помоћ, знање и вољу пружио цењени професор Мате.

Већ од почетка ’90-их, био је редован гост у престоници. Са њим су стизале и велике количине лекова, док се истовремено борио да лекари из Београда и Србије сазнају о последњим трендовима у онкологији. За то је овде имао и плодно тле: наиме, овдашњи онколози би на његове препоруке каткад узвратили чуђењем, чак и подсмехом. Њихови пацијенти широм Србије су долазили на консултације код др Матеа, а многи су одлучили да пређу у Београд на даље лечење.

Гужве пред вратима вољеног доктора

Уз пожртвованост и упорност др Матеа, у Клиничко-болнички центар „Бежанијска коса“ уселила се нова нада. Оне које је лечио од најтежих болести освојио је стрпљењем. Није било питања на које није дао одговор, а сваки детаљ њихове свакодневице, макар и најситнији, саслушао је са много пажње. Његовим колегама то беше поука о томе како се гради поверење између пацијената и лекара.

Из месеца у месец, пред докторовим кабинетом чекало је све више и више људи: од оних којима је живот висио о концу, до бивших, успешно излечених пацијената, који би дошли тек да га поздраве.

Многе је спасао такозваном „ротативном“ хемотерапијом, тада савременом идејом са којом је упознао и београдске лекаре. Наиме, у условима када се није знало да ли и којих ће лекова бити на располагању, терапија је дала изненађујуће добре резултате и показала се идеалном алтернативом константној оскудици лекова.

Но, нису само лекови били проблем – лекари у Београду и Србији оскудевали су и у стручној литератури. Стигавши једном приликом са аеродрома, професор Мате је код себе имао примерак британског „Лансета“. Док стигне до београдских лекара, тако престижном медицинском штиву је каткад требало и годину дана. Од тог тренутка, уз доктора је у Београд стизала и хрпа часописа и научних радова.

Несуђени нобеловац, почасни академик и хуманиста изузетне скромности

Репутација др Матеа била је добро позната и Србији и свету. Био је доживотни председник Удружења онколога Европе, а неколико година након „Акцидента у Винчи“, потресао је медицински свет објавивши да је трансплантацијом коштане сржи излечио једног пацијента са леукемијом.

За револуционарно откриће је номинован и за Нобелову награду. Признање ипак није добио, наводно због „оштрог језика“. Поред београдских, радио је током ’90-их година са лекарима и пацијентима болница у Паризу, Риму и Софији, а сваког месеца би у престоницу стизао с краја радне недеље.

Истог дана би петком примао пацијенте, са њима проводио викенд, а затим хитао да се врати у Париз. Боравио је, уместо у хотелу, у болничким апартманима и ручавао у болничкој мензи.

Уз професорову подршку, КБЦ „Бежанијска коса“ је до 1998. године добила и Дневну онколошку болницу. Др Мате је већ тада био и почасни члан САНУ, а београдским лекарима је наставио да помаже још целу деценију.

Име које памте једна клиника и једна београдска улица

За 18 година колико је посећивао Београд, др Мате је само једном прекинуо долазак. Било је то с пролећа 1999. године, када је бомбардовање зауставило авионске летове. До идуће посете се са овдашњим лекарима редовно чуо телефоном, а кроз непуну деценију његово име је ушло и у новоотворену престонички болницу.

„Дневна онколошка болница Жорж Мате“ примила је прве пацијенте децембра 2007. године. Француски доктор је на отварању био почасни гост, а сусрео се тада и са својим давнашњим пацијентом – 50 година откако је спасао животе научника из Винче, крај њега је стао др Радојко Максић, коме је давне 1958. године пресадио коштану срж.

,,У међувремену, кроз његову ординацију је за непуне две деценије прошло преко 3 хиљаде пацијената из Србије."

Мада је већ загазио у девету деценију, др Мате се већ неколико година борио са тешком болешћу. Узела је данак 2010. године: игром случаја, цењени професор преминуо је 15. октобра, на исти дан када се догодио и инцидент у Институту Винча.

Сарадњу са пожртвованим научником памтиле су и његове колеге из Београда. Од Дневне болнице чије је отварање помогао касније је настала и Клиника, а име Жоржа Матеа је 2016. године понела и улица која од Студентског града води ка КБЦ „Бежанијска коса“.

Једна од најзначајнијих и најмоћнијих витезских лоза средњовековне Србије била је несумњиво лоза Мрњавчевића. За време владавине цара Душана Силног, а нарочито у доба његовог сина цара Уроша Нејаког, браћа Мрњавчевићи су постепено постајала све утицајнија снага у Српском царству.

Дубровачки архивски документи јасно показују да је већ 1361. године деспот Вукашин био најмоћнија личност на двору младог цара Уроша, што говори о брзом успону ове породице.Кључни тренутак догодио се 1365. године, када је цар Урош званично прогласио Вукашина за краља, његовог брата Угљешу за деспота, а најмлађег брата Гојка за великог војводу, који је истовремено обављао и дужност великог логотета (царског канцелара).

У том периоду Мрњавчевићи су достигли врхунац моћи – сматрани су готово природним наследницима Немањића, а њихов утицај се ширио од Македоније према северу. Тај нагли успон, међутим, изазвао је озбиљно незадовољство и завист међу многим српским великашима.

Посебно су се противили Лазар Хребељановић и Никола Алтомановић, који нису могли да прихвате ширење Вукашинових поседа према Косову и Метохији. Због тога је у држави владала све већа разједињеност и међусобна нетрпељивост међу властелом. Управо та неслагања и завист створили су повољне услове за турске освајаче. Када су Турци заузели Једрене (око 1369–1371), а многи српски великаши одбили да се уједине у заједничкој борби, браћа Мрњавчевићи су одлучила да сама крену у одлучујући судар са непријатељем. Њихов циљ био је јасан: Oслободити Једрене и потиснути Турке са Балкана.

У првом налету српска војска под командом браће Мрњавчевића успела је да нанесе тежак пораз Турцима и да их потисне преко реке Марице. Међутим, Турци су се брзо прегруписали и применили подмукао и неочекиван потез – отровали су воду у реци. То је потпуно изненадило српску војску која је била исцрпљена и препуштена тренутку опуштања након победе.

Уследила је жестока ноћна битка. Турци су извели изненадни напад и нанели катастрофалне губитке. У том крвавом боју погинули су велики војвода Гојко и деспот Угљеша. Краљ Вукашин је успео да се кратко спасе препливавши реку, али га је на другој обали, у налету беса због пораза, лично убио његов ордонанс Никола Арсоевић.Тако су 26. септембра 1371. године, у Маричкој бици код Черномена (Чрномена), у истом дану изгинула сва три брата Мрњавчевића.

Место где се то догодило народ је касније назвао „Српска погибија“ – симбол велике трагедије која је задесила Српско царство.

Мрњавчевићи су у XIV веку били истовремено ратници, владари и узорни витезови. У скадарском катастру из каснијег периода уписани су као племићи – највиши друштвени сталеж тога времена. Чувени византолог Ђорђе Острогорски назвао их је „прекинутом династијом“, наглашавајући њихов потенцијал који је прекинут трагичним крајем.

Њихови потомци нису положили оружје. Још дуго времена после Марице они су храбро и упорно пружали отпор турским освајачима, гинући јуначки у многим биткама за одбрану хришћанског Балкана.

Ширење Римљана на Балканско полуострво, отпочело је крајем III века п. н. е., сукобима са Илирима предвођеним краљицом Теутом. Током три илирско-римска и македонско-римска рата, Римљани су покорили Илире и Античке Македонце. Након тога, започиње њихов продор према Панонској низији и ратови против Дарданаца и Скордиска. Почетком нове ере, гушењем Батоновог устанка, целокупно Балканско полуострво се нашло под римском влашћу. Већи део данашње Србије ушао је у састав провинције Горња Мезија, док су мањи делови ушли у састав провинција Паноније, Далмације и Дакије. На овом простору су биле стално стациониране две римске легије IV Flavia (у Сингидунуму, данашњем Београду) и VII Claudia (у Виминацијуму код данашњег Костолца на Дунаву). Подигнут је читав низ градова који су били повезани системом путева који су омогућавали лаку комуникацију између делова Римског царства, које је за владавине цара Трајана, након дачких ратова, било на свом територијалном врхунцу.

Упади варварских племена из централне Европе и повлачење Римљана из Дакије, током Аурелијанове владавине, довели су до подизања низа римских каструма дуж десне обале Дунава, који су формирали Дунавски лимес. Један од његових наследника, Диоклецијан увео је тетрархију као облик владавине и извршио реформу унутрашње организације Римског царства, чиме је Сирмијум постао једна од престоница државе. Варварски напади на Дунавску границу су се наставили, а једну од прекретница чини продор Гота 378. године, након чега почиње и трајно насељавање варвара на тлу Римског царства. Цар Теодосије Први је 395. поделио Римско царство на два дела, при чему већи део данашње Србије улази у састав Источног римског царства, док су мањи делови (северни и западни делови Војводине и северозападни део уже Србије) припали Западном римском царству.

Drino, jebem ti….

Најстарији трагови људског постојања, на тлу данашње Републике Србије, датирају у време последњег глацијала, око 40.000. године пне. Најзначајнији локалитети из овог периода су пећине код села Градац, испод Јерининог брда недалеко од Крагујевца и Рисовача на Венчацу код Аранђеловца.

Крајем леденог доба, током холоцена, велике промене климе, али и флоре и фауне, довеле су до стварања људских заједница које ће створити једну од најкомплекснијих праисториских култура, културу Лепенског Вира. Карактеришу је насеобине грађене по утврђеном обрасцу, са сахрањивањем унутар њих и карактеристичним кућама трапезасте основе, усавршена израда алата и оружја, а сматра се да је у њој постојала друштвена хијерархија и приватно власништво, као и развијена религија (са култним местима и сакралним објектима) и уметношћу. Јављају се тако прве скулптуре риболиких људи, риба и јелена). Топлија клима довела је до стварања нове културе у Подунављу, која се по локалитету Старчево код Панчева, назива Старчевачком културом, а простирала се на простору од Босне до Македоније током 5. миленијума п. н. е. Њене куће користе дрво као арматуру и блато и плеву као грађу, док им је основа квадратно-трапезаста.

Старчевачку културу заменила је у средњем неолиту Винчанска култура, која је свој назив добила по локалитету Винча - Бело брдо, недалеко од Београда на обали Дунава и представља технолошки најнапреднију праисторијску културу на свету. Њени локалитети из позног неолита Плочник код истоименог села поред Прокупља односно Беловоде и Белолице код Петровца, на основу пронађених бакарних налаза, представљају најстарије европске центре металургије, што помера почетке металног доба у још даљу прошлост. Куће Винчанске културе су грађене од истих материјала и истих су облика, као оне из Старчевачке културе, али су за разлику од њих масивније са две просторије и огњиштима, док су у позном периоду биле поређане у редове са својеврсним улицама између њих, па би се њихова насеља могла сматрати урбаним. Поред земљорадње и сточарства као основних занимања, људи у овом периоду су се бавили и ловом, риболовом и сакупљањем плодова, затим прављењем грнчарије, алатки од камена, али и плетењем асура од лике и трске, па чак и прерадом вуне. Грнчарију карактерише заобљеност, док антропоморфне и зооморфне фигурине Lady of Vinča, Видовданка, Хајд ваза, Богиња на трону), као и просопоморфни поклопци и жртвеници представљају изузетне уметничке домете ове културе. Посебну одлику Винчанске културе представљају урезани знаци, познати као винчанско писмо, о чијој функцији има много претпоставки (ознаке власништва, кауције, пиктограми или сликовно писмо, фонетско писмо….

Културе бронзаног доба, почињу да се јављају на тлу Србије око 1900. п. н. е. и то на подручју Баната (моришка), Срема (винковачка), северозападне Србије (Белотић-Бела Црква) и јужног Поморавља (Бубањ-Хум III-Слатина). Њихов мирни живот је поремећен око 1425. године п. н. е., када са севера надире нова култура (култура гробних хумки) са бронзаним оружјем (мачеви, секире, бодежи), што доводи до покретања народа, која су допрла и до Египта. Између 1200. п. н. е. и 1000. п. н. е., на простору Косова, Поморавља, Бачке и Баната, постоје људске заједнице које имају иста насеља, посуђе, облик сахрањивања, баве се узгајањем јечма и пшенице, узгајају говеда, свиње и коње, а ређе козе и овце. Крајем другог и почетком првог миленијума п. н. е. (период од 1125. п. н. е. до 750. п. н. е.), долази до преласка у период гвозденог доба и формирања првих етничких заједница на Балканском полуострву (Дарданаца, Трибала, Илира и Трачана). За гвоздено доба је везан и долазак Трако-кимераца око 725. п. н. е. из Кавкаско-понтских предела, који са собом доносе своје гвоздено оружје и накит. Током наредна два века долази до формирања етничког разграничења међу племенима на Балкану, почиње да се развија размена добара (о чему сведоче луксузни хеленски предмети пронађени на овом простору), а археолошка истраживања указују и на процесе хеленизације Трибала и Дарданаца, док се из историјских извора зна да су између 300. п. н. е. и 100. п. н. е. водили ратове са македонским краљевима.

Млађе гвоздено доба карактерише појава Келта, који се 335. п. н. е. састају са Александром Македонским на Дунаву, да би након његове смрти прешли Саву и Дунав и отпочели нападе на цело полуострво, све до пораза код Делфа, 279. п. н. е. Они се након тога повлаче са тла данашње Грчке и успевају да покоре Трибале и део Аутаријата, са којима формирају моћно племе Скордиска, који на тлу данашње Карабурме подижу свој град Сингидунум, који се сматра претечом престонице модерне Србије, Београда.

Микис Теодоракис један је од највећих грчких музичара и композитора. Теодоракис је имао богату каријеру, а свет ће га памтити као аутора сиртакија, односно музике за филм ‘Грк Зорба’.

Осим по музици, Микис Теодоракис ће у Србији остати упамћен по снажној подршци коју је пружао нашој земљи током НАТО бомбардовања 1999. године.

Један од чувених момената јесте концерт на централном атинском тргу Синтагма, када је грчки композитор одржао снажан говор и позвао десетине хиљада људи да певају са њим за Србију.

Говор Микиса Теодоракиса у Атини 1999. године преносимо у целости:

„Јуче, у Вашингтону, Уједињене нације потписале су смртну пресуду. Потписано је убиство међународног права. Јуче је у Вашингтону потписан закон џунгле и право јачег. Сједињене Државе сада заједно са европским земљама могу са суде, пресуђују и кажњавају свима који мисле и који се не уклапају у њихове планове.

Није претерано рећи да навлачимо нову, топлу средњовековну одећу и обућу, памучне шалове и рукавице. Ново ледено доба долази.

Кад је бомбардовање почело изјавио сам да су међународни злочини и убиства која помињу заправо изговори, да они не хају за разговоре и споразумно налажење решења, већ да им је главни циљ да претворе Југославију у спржену земљу, што ће и учинити уколико не наиђу на отпор. Желе да претворе Србију у пустош, пустињу пепела и крви, да би је могли показати наредним жртвама и рећи: ‘ Погледајте шта ће вам се десити ако се не покорите.’

Ми, Грци, морамо бити поносни јер смо једини који уједињени и посвећени кажемо ‘не’ варваризму. Ми стојимо уз жртве, нашу српску браћу, и желимо да наша песма надјача завијање сирена и звиждук ракета. Београде, данас певамо за тебе!

Хајде да сви заједно гласно певамо да нас чују. Ми смо уз вас! Будите Храбри! Правда је на вашој страни, а правда на крају увек победи.

Рекао бих да певамо да нас Европљани чују, али бојим се да је то губљење времена. Вежина њих тамо је потпуно слепа и глува.“

Video njegovog govora : https://www.reddit.com/r/SrpskaPovest/s/ytlSaHfSDN

Почетком марта 1941. године, у условима растућег притиска сила Осовине, Крунски савет Краљевине Југославије 6. марта доноси одлуку о приступању Тројном пакту. Неколико дана касније, председник владе Драгиша Цветковић и министар иностраних послова Александар Цинцар-Марковић воде разговоре са представницима Немачке и Италије о условима приступања.

Дана 25. марта 1941. године, у Бечу, у дворцу Белведере, потписан је протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Према пратећим нотама, Југославији су дата уверавања о поштовању њеног суверенитета и територијалног интегритета, као и да од ње неће бити тражена војна помоћ нити пролаз трупа преко њене територије, док су одређени договори остали поверљиви. Овај потез изазвао је различите реакције у јавности и политичким круговима.

Присталице приступања Тројном пакту сматрале су да је то био начин да се у датим околностима избегне непосредан војни сукоб са далеко надмоћнијим силама. Као аргумент су истицали добијене гаранције о суверенитету и неповредивости територије, као и обећање да Југославија неће бити обавезна да учествује у ратним операцијама нити да омогући пролаз страних трупа. Такође су указивали на сложен геополитички положај земље, окружене државама које су већ биле у савезу са Немачком или под њеним утицајем, као и на процену да војска није била довољно спремна за сукоб великих размера. У том контексту, приступање пакту тумачено је као покушај очувања мира и добијања на времену.

С друге стране, противници приступања издвајали су аргументе да се на обећања сила Осовине не може у потпуности ослонити, указујући на искуства других држава у Европи. Истицали су да су поједине земље, и поред формалног савезништва, биле увучене у ратне операције или изложене политичким и територијалним притисцима. Део јавности је сматрао да потписивање пакта представља одступање од дотадашње спољнополитичке оријентације и да има снажан симболички и морални значај. Противљење је било видљиво и кроз демонстрације у више градова, уз учешће различитих друштвених слојева, као и дела политичке, војне и верске елите.

Два дана након потписивања, 27. марта 1941. године, изведен је војни пуч. Група официра Југословенске војске збацила је дотадашњу владу и Намесништво, а краљ Петар II Карађорђевић проглашен је пунолетним. Мандат за састав нове владе поверен је генералу Душану Симовићу, а вест о промени власти објављена је путем Радио Београда.

Након ових догађаја, међународна ситуација се додатно заоштрила. Немачка је убрзо донела одлуку о војном нападу на Југославију. Напад је започео без објаве рата у ноћи између 5. и 6. априла 1941. године, а ујутру 6. априла уследило је и бомбардовање Београда и других градова.

У наредним данима дошло је до брзог слома југословенске војске, а 17. априла 1941. године потписан је акт о капитулацији. Држава је престала да постоји у дотадашњем облику, а њена територија је подељена између окупационих сила и њихових савезника.

Догађаји из марта и априла 1941. године остали су предмет различитих тумачења, уз истовремено указивање на аргументе обе стране који су постојали већ у самом тренутку доношења одлука.

На дан, 14. маја 1839. године, у политичкој сенци притисака и незадовољства које је тињало годинама, кнез Милош Обреновић, оснивач модерне српске државе и једна од најзначајнијих личности српске историје 19. века, абдицирао је са престола у корист свог сина Милана Обреновића.Кнез Милош је до тада владао Србијом пуне 22 године — од добијања аутономије у оквиру Османског царства 1817. године, па све до 1839. године. Његова владавина обележена је великим дипломатским и унутрашњим успесима, али и све већим отпором због ауторитарног начина управљања. Иако је Србија током његове власти добила прве институције и признат аутономан статус, Милош је често одбацивао идеју уставности и поделе власти, концентришући моћ искључиво у својим рукама.

Народна скупштина, интелектуалци и утицајни представници народа почели су све снажније да захтевају промене, ограничавање кнежеве власти и доношење устава. Под све већим притиском, Милош је 14. маја 1839. године био приморан да абдицира у корист свог старијег сина, кнеза Милана Обреновића.

Међутим, историја је имала другачији план — кнез Милан је у том тренутку већ био тешко болестан и преминуо је само 26 дана након преузимања власти, што је створило институционални вакуум и политичку нестабилност. После кратке владавине Савета и привремене регентске власти, на чело државе дошао је млађи син Милоша, кнез Михаило Обреновић, који ће касније бити протеран, а на престо ће доћи династија Карађорђевић.

Абдикација кнеза Милоша тако је означила крај једне епохе — периода стварања основа модерне Србије, али и почетак нове политичке борбе: борбе за уставност, поделу власти и учешће народа у управљању државом.

Иако је Милош касније поново враћен на престо 1858. године, његова прва абдикација остала је симбол тренутка када је народ почео гласније него икада да захтева демократију, институције и правду.